Gosti iz prošlosti: Ćilibar 1. dio
- 8 years ago
subota, 06. jul 2013, 13:05
Naš gost iz prošlosti ima svoje mitove i svoju obalu, imao je svoj put i svoju sobu. Nekada je vredeo više od suvog zlata, nošen je kao talisman i čuvan za lek. Najčešće je žut, ali može da bude i beo, crvenkasto-smeđ, ređe zelen i plav, a još ređe siv i crn. Nekad je sasvim proziran, ponekad mutan, a može da bude i fluorescentan.
Your browser does not support the audio tag.
U njemu je 80-ak miliona godina zarobljen najstariji mrav na svetu, pa je onda to i najstariji očuvani zatvor.
Upućeni ga zovu - fosilizovana biljna smola, običan svet - stvrdnuta smola četinara, romantici - okamenjeni sunčev zrak, tepaju mu - jantar ili amber, a najpoznatiji je kao - ćilibar.
Reč ćilibar je persijskog porekla, a u naš jezik stigla je preko turske reči kehruba ili kehlibar, što znači - onaj koji privlači slamu. Jantar smo preuzeli iz ruskog, a Rusi iz litvanskog i ugrofinskog. I amber može biti ćilibar, ali i mirišljava smolasta lučevina iz utrobe kita, kao i smola sa američkog drveta amber.
Stari Grci ćilibar su nazivali - elektron. Poreklo te reči je nepoznato, a označavala je i leguru zlata i srebra koja je imala žućkastu boju ćilibara. Kasnije je po njoj nazvan elektricitet. Homer u "Odiseji" nekoliko puta pominje elektron. U 45. pevanju, kada govori o feničanskom trgovcu koji ženama nudi "zlatni đerdan isprenizan elektrom mnogim", najverovatnije misli na ogrlicu od ćilibara, a u 18. pevanju glasnik Eurimahu donosi "sjajan đerdan ko sunce, od elektra nanizan samog". Pesnik Hesiod poreklo ćilibara vezuje za Hiperborejce, narod sa krajnjeg severa i reku Eridan, što će kasnije koristiti i drugi antički pisci. Apolonije sa Rodosa u epu "Argonautika" navodi keltsko predanje da je ćilibar nastao od skamenjenih Apolonovih suza koje je bog prolio kada je prognan u zemlju Hiperborejaca.
Prema nekim tumačenjima, grčki filozof Tales iz Mileta uzimao je ćilibar kao dokaz da i mrtve stvari imaju dušu koja je sposobna da pokreće predmete. Oko 600. godine pre nove ere Tales je primetio da, kada se protrlja, ćilibar privlači lakše predmete.
Grčki geograf Pitej iz Masilije oko 300. god. pre nove ere opisao je putovanje u zemlje ćilibara na severu, a istoričar Herodot se nije slagao sa pričama da postoji "reka koju varvari zovu Eridan, a koja se na severu uliva u more, i sa koje nam dolazi jantar."
U Gostima iz prošlosti - prvi deo priče o ćilibaru.
Autor i urednik emisije: Mirjana Blažić Mikić
Radio Beograd 1, 13.00
http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/1352034/gosti-iz-proslosti.html
Naš gost iz prošlosti ima svoje mitove i svoju obalu, imao je svoj put i svoju sobu. Nekada je vredeo više od suvog zlata, nošen je kao talisman i čuvan za lek. Najčešće je žut, ali može da bude i beo, crvenkasto-smeđ, ređe zelen i plav, a još ređe siv i crn. Nekad je sasvim proziran, ponekad mutan, a može da bude i fluorescentan.
Your browser does not support the audio tag.
U njemu je 80-ak miliona godina zarobljen najstariji mrav na svetu, pa je onda to i najstariji očuvani zatvor.
Upućeni ga zovu - fosilizovana biljna smola, običan svet - stvrdnuta smola četinara, romantici - okamenjeni sunčev zrak, tepaju mu - jantar ili amber, a najpoznatiji je kao - ćilibar.
Reč ćilibar je persijskog porekla, a u naš jezik stigla je preko turske reči kehruba ili kehlibar, što znači - onaj koji privlači slamu. Jantar smo preuzeli iz ruskog, a Rusi iz litvanskog i ugrofinskog. I amber može biti ćilibar, ali i mirišljava smolasta lučevina iz utrobe kita, kao i smola sa američkog drveta amber.
Stari Grci ćilibar su nazivali - elektron. Poreklo te reči je nepoznato, a označavala je i leguru zlata i srebra koja je imala žućkastu boju ćilibara. Kasnije je po njoj nazvan elektricitet. Homer u "Odiseji" nekoliko puta pominje elektron. U 45. pevanju, kada govori o feničanskom trgovcu koji ženama nudi "zlatni đerdan isprenizan elektrom mnogim", najverovatnije misli na ogrlicu od ćilibara, a u 18. pevanju glasnik Eurimahu donosi "sjajan đerdan ko sunce, od elektra nanizan samog". Pesnik Hesiod poreklo ćilibara vezuje za Hiperborejce, narod sa krajnjeg severa i reku Eridan, što će kasnije koristiti i drugi antički pisci. Apolonije sa Rodosa u epu "Argonautika" navodi keltsko predanje da je ćilibar nastao od skamenjenih Apolonovih suza koje je bog prolio kada je prognan u zemlju Hiperborejaca.
Prema nekim tumačenjima, grčki filozof Tales iz Mileta uzimao je ćilibar kao dokaz da i mrtve stvari imaju dušu koja je sposobna da pokreće predmete. Oko 600. godine pre nove ere Tales je primetio da, kada se protrlja, ćilibar privlači lakše predmete.
Grčki geograf Pitej iz Masilije oko 300. god. pre nove ere opisao je putovanje u zemlje ćilibara na severu, a istoričar Herodot se nije slagao sa pričama da postoji "reka koju varvari zovu Eridan, a koja se na severu uliva u more, i sa koje nam dolazi jantar."
U Gostima iz prošlosti - prvi deo priče o ćilibaru.
Autor i urednik emisije: Mirjana Blažić Mikić
Radio Beograd 1, 13.00
http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/1352034/gosti-iz-proslosti.html